 |
| Olaf Jansen sa ocem u dijalogu sa divovima Agarte |
„Svojevremeno je jedno mongolsko pleme, bežeći od
Džingis kana“, rekao mi je Džamsrapa, dok smo sedeli u jurti lame, „pronašlo
ulaz u podzemlje, odakle se više nije vratilo. Bilo je to blizu reke Amil“. Ovaj razgovor smo vodili u leto
195*, u dolini reke Uburtelin-Gol, tokom jedne sovjetske ekspedicije u
Mongolskom Altaju, koju pominjem na početku ovih beleški.
„Neki lama je video natpis na nepristupačnoj steni, u
bespućima Himalaja, koji nije umeo da protumači. Tek pred kraj života shvatio
je njegovo pravo značenje. Tamo je, slovima vatanan azbuke, bilo ispisano: `Ovo
su dveri Agarte`.“
„Jedan lovac je pronašao vrata koja vode u podzemno
kraljevstvo. Kada se vratio, pričao je o onom šta je tamo video, zbog čega su
mu lame odsekle jezik. U starosti, taj lovac se vratio do ulaza u tajanstvenu
pećinu i zauvek iščezao u Agarti.“
Reči koje je izgovarao lama bile su upućene mladom
arheologu, Jefremovu. Ništa u njima meni nije bilo novo ni nepoznato; štaviše,
on je izricao moje skrivene misli, one koje sam malo kome usuđivao da poverim.
I to je bio samo uvod u njegovu priču:
„Pre izvesnog vremena (a reč je o desetinama hiljada
godina, ne o stolećima)“, nastavio je lama spokojnim glasom, „posle katastrofe
koja je pogodila ondašnje čovečanstvo, neki drevni narodi su našli utočište
duboko ispod površine zemlje. Predanje kaže da je to bilo posle potopa,
najstrašnijeg od svih koji su pogodili Zemlju, praćenog razornim zemljotresima
i požarima. To je onaj potop o kome govori filozof Platon.“
„Oni su se sasvim razlikovali od današnjih ljudi,
otprilike onako kako se današnji ljudi razlikuju od životinja; ti drevni ljudi
behu više nalik na bogove, ili behu njihovi potomci: `Kćeri zemaljske`, kažu
svete knjige, `u to davno doba mešahu se sa bogovima i s njima izrodiše sinove
i kćeri`. Uzalud je trošiti reči na njihovu fizičku snagu, koja im je
omogućavala da se nose i sa najsnažnijim zverima; a u to doba, postojale su
zveri koje su svojom veličinom nadmašivale sve što danas korača zemljom. Njihov
životni vek bio je neizmerno dug, neuporedivo duži od veka modernog čoveka. Šta
mogu da kažem o snazi njihovog uma? Svaki od njih beše obdaren za nas upravo
nepojmljivim moćima. Telepatija je bila jedna od njih – u to vreme tako obična
kao što je za nas dar govora. Oni su poznavali i zaboravljeni jezik ptica,
kojim se danas služe jedino anđeli. Jezik koji i danas živi u poeziji, poeziji
u njenom najuzvišenijem značenju, i naslućuje se u ritmovima i sazvučjima reči svetih
knjiga.“
„Ali, iznad svega, ti ljudi su posedovali znanje, koje
ih je činilo mnogo mudrijim od naših savremenika. Duboko u podzemlju, nastavili
su da neguju nauke koje su danas najvećim delom izgubljene. Koliko god to čudno
zvučalo savremenicima, sve današnje nauke izviru iz Agarte, makar u svom
izobličenom, profanom vidu. Nešto od tog znanja još se može pronaći u
raznovrsnim predanjima i tajnim učenjima na površini zemlje, učenjima koje mi
nazivamo tradicijom. Kažem: tajnim učenjima, ne zbog toga što su ona namerno
skrivena od današnjeg čovečanstva, već zato što danas velika većina ljudi više
nije u stanju da ih prepozna i razume. To su oni biseri bačeni pred svinje koji
se pominju u Jevanđelju. Ne govori li o tome i apostol Pavle u svojoj Poslanici
Jevrejima: ‘O toj stvari moramo još puno toga reći i mnoge poteškoće objasniti
jer ste postali spori u razumijevanju’ ? Agarta i narodi koji je nastanjuju i
sada raspolažu visokorazvijenom tehnologijom, nasleđem civilizacije Atlantide,
koja je, grubo uzev, iščezla pred nekih desetak hiljada godina.“
„Agarta, međutim,nije samo kraljevstvo, već i
spiritualni centar – centar koji je postojao oduvek, premda je danas taj centar
postao skriven. Predanje kaže da je sada skriven negde na istoku, u
nepristupačnim i udaljenim predelima, u zabiti do koje ne vodi nijedan put. Taj
put mogu pronaći samo odabrani. Njegov suveren je Kralj Sveta, koji je u
današnje doba, za razliku od svih proteklih epoha, postao nevidljiv običnim
ljudima; s vremena na vreme, on se ipak pojavljuje na površini zemlje i
neprimećen korača među smrtnicima. Ponekad, od slučaja do slučaja, on se oglasi
nekim proročanstvom.“
„Kralj Sveta, naime, nije vladar nalik drugim; on je,
pre svega, oruđe Proviđenja. Izvršilac Božanske promisli i poglavar duhovne
hijerarhije koja traje neprekinuto još od postanka sveta. Kralj Sveta je
Melkisedek, Božji pomazanik. On je legitimni potomak i naslednik sunčane
dinastije – kralj i sveštenik u isto vreme. On je naslednik sunčane imperije,
Velike Imperije Ram. Agarta je, dakle, duhovno i svešteno središte čovečanstva;
njegov istinski ali nevidljivi centar. Njen uticaj je sada pomračen, ali
delovanje Kralja Sveta ne prestaje ni u razdobljima konfuzije i najdubljeg
pomračenja. U stvari, samo ono još održava ovaj svet, premda je u naše doba
nalik na svetlost jedne sveće koja obasjava noć. To je malo, ali je ipak
dovoljno da ovaj svet opstane. Kaže se i da su tri maga koji su pozdravili
novorođenog Hrista bili izaslanici misterioznog kraljevstva Agarta. Samo oni su
došli da pozdrave dolazak Spasitelja, istinskog Sina Božjeg i poslednjeg
avatara.“
Arheolog mu na tom mestu postavi jedno pitanje:
„Kako je sve to ostalo nepoznato današnjem
čovečanstvu, koje ne prestaje da govori o napretku nauke i uvećanju svojih
znanja? Ako su toliki narodi postojali na zemlji, i ako još i sada prebivaju u
njenoj unutrašnjosti pod vlašću tajanstvenog Kralja Sveta, kako je onda moguće
da to nije poznato savremenoj nauci i da još nije pronađen nijedan dokaz koji
bi posvedočio o njihovom postojanju? Kako to da su tolike drevne i
sakralne civilizacije bez traga iščezle
sa lica Zemlje, ne ostavljajući za sobom barem neku iskopinu koja bi bila
dostupna naučnicima Zapada i najzad postala predmet njihovog interesovanja?“
„Otkrivajući drevne civilizacije, izvlačeći njihove
ostatke na svetlost dana“, odgovori lama osmehujući se. „današnji arheolozi
oslobađaju sile kojima su u svakom pogledu nedorasli. Oni i ne znaju ništa o
njihovom postojanju. Sile kojima se obraćaju nadilaze njihove skromne moći; oni
nisu svesni značaja onog što ponovo iznose na svetlost dana. To nisu samo
artefakti starih civilizacija, mrtvi ostaci prethodnih istorijskih epoha; to su
i duše mrtvih, mrtvih predmeta i ljudi, koje mogu postati moćno magijsko
sredstvo, pogotovu u rukama čarobnjaka, onih koji su upućeni u magiju. Čak i
kada ih skrivaju ili uništavaju, oni služe ciljevima koji ih nadilaze.“
„Nažalost, današnji naučnici toga nisu uopšte svesni,
kao što nemaju nikakvo znanje o tome šta su zapravo pronašli. Piramide se, na
primer, uporno pripisuju egipatskoj civilizaciji, a savremeni naučnici u njima
vide jedino njihove kraljevske grobnice. Ništa nije neistinitije i pogrešnije
od toga. Piramide su sakralni objekti drevne civilizacije Atlantide i rasejane
su po gotovo čitavom svetu. Oni i ne slute da se pod šapama Sfinge kriju
ključevi zaboravljene istorije čovečanstva.“
„Sfinga, tajanstveni čuvar nadljudske snage, zver sa
telom lava i glavom čoveka, ne prestaje da nam se osmehuje i da nam zadaje
svoje zagonetke; njen zlokobni smeh je svojevremeno začuo kralj Edip. Malo je
poznato da se ona javlja i u hinduizmu, u hramovima posvećenim bogu Šivi, gde
je znana kao `purushamriga`, kao `ljudska zver`. Njene šape sakrivaju podzemne
odaje u kojima se nalaze u granit uklesane biblioteke, knjige koje razotkrivaju
najstariju prošlost čovečanstva. Govorim o tajnoj Dvorani zapisa. Čudno je da
je to promaklo svim navodnim istraživačima drevnog Egipta i misterija starog
sveta.“
„Kako je to uopšte moglo da se dogodi? Treba imati na
umu da je od najdavnijih vremena do danas svet nekoliko puta promenio svoje
obličje. To nije slučajna promena na površini, uzrokovana nekakvim spoljašnjim
uzrocima, kako veruju naučnici Zapada, već promene u dubini, nešto što zadire u
samo ustrojstvo sveta. Promenili su se ne samo njegovi spoljašnji uslovi, već
se menjao svet u samoj svojoj osnovi. Isto možemo reći i za ljude; i jedno i
drugo stoji u neposrednoj vezi. Pripadnici starih rasa nimalo ne liče na moderno
čovečanstvo. Čak i u fizičkom smislu, moderni čovek je samo žalosna karikatura
drevnih. Greška modernih je u tome što svuda traže, a na koncu i pronalaze
slične sebi.“
„Otuda se na prošlost spušta neprovidna zavesa. Šest
hiljada godina – to je, otprilike, granica iza koje njihov pogled više ne
prodire. To je početak završnog perioda četvrte i poslednje juge, gvozdenog ili
mračnog doba. Nad čovečanstvom se danas nadvija uništenje. To je epoha
vladavine Antihrista, o kojoj govore hrišćanske svete knjige, vaše Sveto pismo,
koje smo izučili s najvećom pažnjom.“
Lama na čas zastane, prekrivajući visoko čelo koščatim
dlanovima, a onda doda još nekoliko neobičnih napomena:
„Nekad, u davno doba, tvrde legende, drago kamenje
beše rasuto svuda po zemlji, a dijamanti behu nešto posve obično, baš kao što
je danas najgrublji šljunak. Ali, te iste legende nas upozoravaju da se blago u
rukama nepozvanog pretvara u ugalj, đubre ili običan kamen, i da mu donosi
najstrašniju nesreću.“
„Narodi Agarte će jednom izaći na površinu. Tako je
prorekao sam Kralj Sveta, koji može da razgovara sa samim Bogom. Tako će se i
dogoditi. Međutim, dok se to ne desi, dok ne nastupi to vreme, Agarta će ostati
skrivena za oči nedostojnih. Agarta još ne želi da bude otkrivena.“
„Da bi se to dogodilo, da bi narodi Agarte opet izašli
na površinu, svet se mora promeniti, i to promeniti u svojoj najdubljoj osnovi.
Uostalom, kada bi danas izašli na površinu, stanovnici Agarte bi bili razvejani
u prah i pepeo. Svet je, naime, u međuvremenu ogrubeo, dok su njihova tela
ostala suptilna i finotvarna. Drago kamenje je iščezlo sa površine zemlje,
preostao je tek najgrublji šljunak; ipak, ono nije nestalo i u njenoj dubini.
Samo ogrubeli čovek modernog doba može podneti uslove koji momentalno vladaju
na Zemlji, na njenoj površini.“
Poglavlje
knjige „Svet Agarte“ Maksimilijana Ruperta Ditriha Sikorskog, Moskva,
„Demijurg“, 1994.
